Max i Moritz

Prica o djecacima u sedam sala,
Autor: Wilhelm Busch (prijevod: Blago Vukadin)

Šala peta

Tko sa stricem dijeli stan,
On je skroman, prijatan,
I tek tad se stric raduje
Da l’ u selu il’ gradu je.
"Dobro jutro!", jutrom veliš,
"Dragi striče, da l’ što želiš?"
Donosi se što naredi,
Novine, pa lula slijedi.
Il’ ako mu u leđima
Nešto kvrcka il’ se klima
Ti se odmah, dobre volje,
Potrudiš da bude bolje.
Kad povuče dima više
Pa žestoko stric zakiše,
Još dok kiše tad se viče:
"Na zdravlje ti bilo striče!"
A kada se kasno vrati
Treba čizme izuvati,
Donosi se da obuče
Plašt i kapa i papuče.
Kratko, jasno: svi se trude
Ugodno da stricu bude.

Max i Moritz, za njih važi
Da u tome nema draži.
Zamislite vragolane
Što rade od strica Frane.

Svatko znade bubu ovu
Kokicom je, hruštom zovu.
Po stablima dalje, bliže
Stalno leta, puže, gmiže.

Max i Moritz, zna se gdje su,
Brzo ih sa stabla tresu.

U fišeke sve što staše
Tad gmizavce potrpaše.

Brzo s time, da nestane,
Pod pokrivač strica Frane.

Uskoro se do kreveta
S kapicom stric došeta.

Očne kapke on zakriva,
Ispod deke mirno sniva,

Ali bube – krika-kreka -
Izvlače se iz dušeka.

Već ona što prva gmiže
Do stričeva nosa stiže.

"Au!", viče, "Što je sad?",
Kad opipa on gamad.

Bube mu se strašno zgade,
Iz kreveta stric ustade.

Ah, dolaze stalno nove,
Iza vrata, uz kukove.

Tamo-amo, na sve strane
Pužu, lete uz mrmljanje.

Stric ih bije u mukama
I nogama i rukama.

Gotovo je - olakšanje! -
S bubama i gmizanjem.

I ponovo stric uživa,
Očne kapke on zakriva.

Šala peta na kraju je,
Ali šesta odmah tu je.